Amerika zaostaje za rivalima, a Rusija... Ovi projektili se danas koristi da mogu da izazovu nuklearno uništenje!

Savremeni ratovi, kao i vojne strategije, ne mogu se zamisliti bez napredne primene različitih vrsta projektila. Projektili se koriste za napad na ciljeve na daljini, bilo da je reč o vojnim objektima, infrastrukturi ili čak neprijateljskim snagama na terenu. Napredak u tehnologiji omogućio je razvoj preciznih, smrtonosnih i sve sofisticiranijih projektila, koji su postali ključni deo modernog ratovanja.

U današnje vreme sve više slušamo o lansiranju različitih vrsta projektila, naročito u ratu između Rusije i Ukrajine.

Mnoga oružja koja su do rata u Ukrajini bila testirana, sada vidimo na delu.

O tome koje rakete imaju kakve karakteristike i kakve razmere uništenja mogu da izazovu, govorio je stručnjak Aleksandar Stojanović iz Centra za istraživanje bezbednosti.

Postoje različite podele projektila na osnovu tipa kretanja, dometa, načina lansiranja,… U ovom tekstu ćemo razjasniti neke od glavnih karakteristika projektila koji se koriste u današnjim ratovima.

Balističke i krstareće rakete

“Balističke i krstareće rakete se razlikuju po putanji kojom se kreću, pogonu i dometu. Balistički projektili imaju putanju u obliku parabole, što znači da, nakon što dosegnu određenu visinu, počinju da spuštaju ka zadatoj meti. Za razliku od njih, krstareće rakete lete paralelno sa zemljom i obično lete na nižim visinama od svojih balističkih pandana”, kaže Stojanović.

Prema njegovim rečima, balistički projektili obično koriste raketni pogon za postizanje velikih brzina potrebnih za njihovu putanju, dok krstareće rakete koriste mlazne motore.

Balističke rakete se po dometu dele na taktičke (TBM), kratkodometne (SRBM), srednjedometne (MRBM i IRBM) i interkontinentalne (ICBM).

Balističke rakete srednjeg i dugog dometa, kao što su MRBM, IRBM i ICBM, obično su dizajnirane da isporučuju nuklearne bojeve glave zbog ograničenog kapaciteta nosivosti za konvencionalne eksplozive. Ove rakete su daleko efikasnije kada nose nuklearna oružja, jer bi konvencionalne bojeve glave bile manje strateški korisne, posebno zbog ograničenja u nosivosti raketa.

“Balistički projektili se kreću većim brzinama od krstarećih, uglavnom imaju veći domet, budući da su, po zlu čuvene interkontinentalne balističke rakete sposobne da pogode mete udaljene više hiljada kilometara. Uglavnom, i balističke i krstareće rakete imaju svoje specifičnosti zbog kojih se koriste u određenim situacijama”, rekao je Stojanović.

Krstareći projektili mogu nositi konvencionalne ili nuklearne bojeve glave, a najpoznatiji primeri uključuju rakete “tomahawk” (SAD), “kalibr” (Rusija) i “storm shadow” (Velika Britanija).

Hipersonično oružje

I krstareće i balističke rakete mogu da putuju brže od zvuka.

“Hipersonično oružje je, kao što se da naslutiti na osnovu imena, ono koje postiže velike brzine. Po nekim metodologijama, da bi se raketa kvalifikovala kao hipersonična, mora da se kreće brzinom većom od 5 maha, što će reći, pet puta brže od brzine zvuka. Komparacije radi, najveći broj putničkih aviona se kreće brzinom od 0, 7 – 0, 8 maha, dok savremena lovačka avijacija dostiže i brzine od dva do tri maha. Dakle, radi se o raketama koje dostižu ogromnu brzinu, zahvaljujući kojoj, one mogu da dopru do bilo koje tačke na planeti u vrlo kratkom vremenskom opsegu. Nekad je to i samo sat vremena. Pored enormne brzine, hipersonične rakete karakteriše i sposobnost njihove manipulacije tokom samog leta. To znači da je moguće vršiti rekonfiguraciju njene putanje u većoj meri nego što je to slučaj sa drugim projektilima”, rekao je Stojanović.

Zemlje poput Rusije, Kine i Sjedinjenih Američkih Država ulažu značajne resurse u razvoj ovih tehnologija. Međutim, SAD zaostaju za rivalima.

Neki od primera su ruski “cirkon” (zircon), “avangard” i “kinžal”(kinzhal).

Ruski “orešnik”

Nedavno je ruska vojska u Ukrajini upotrebila oružje nazvano “orešnik” (oreshnik).

Raketa je upotrebljena u napadu 21. Novembra na ukrajinsku PA Pivdenmash fabriku u Dnjepru (Dnjipru), što je značajna vazduhoplovna i odbrambena fabrika. U početku su ukrajinski izveštaji nagađali da je napad izvršen interkontinentalnom balističkom raketom; međutim, nakon daljih procena, potvrđeno je da je raketa koja je korišćena zapravo “orešnik”.

Iako su specifični detalji o “orešniku” još nedovoljno poznati, činjenica da je raketa upotrebljena u ovom značajnom napadu sugeriše da je verovatno reč o novoj generaciji ruske raketne tehnologije.

“Orešnik je balistička raketa srednjeg dometa čiji je dizajn, prema dostupnim podacima, zasnovan po šablonu ruske rakete RS-26 Rubež i ona ima domet od oko 5.000 kilometara. Raketa koja je korišćena protiv ukrajinskih snaga je nosila konvencionalnu bojevu glavu, ali se može modifikovati da nosi i onu nuklearnog tipa, što priznaju i Amerikanci”, kaže Stojanović.

Ruski zvaničnici kažu da je počela masovna proizvodnja ovog projektila koji može da bude opremljen sa šest bojevih glava. Postavlja se pitanje da li Zapad ima spreman odgovor na ovakva oružja.

“Kako se radi o projektilu koji ima impresivnu brzinu, odgovor na njegovo lansiranje nije najjednostavniji, budući da je raketa u stanju da prevaziđe prepreke u vidu savremenih PVO sistema. To je, makar, slučaj u teoriji. Detaljnije predviđanje praktičnih posledica upotrebe rakete orešnik, kao i načina odbrane od iste, u ovom trenutku, nije najzahvalnije učiniti”, rekao je Stojanović.

Strateško i taktičko nuklearno oružje

Često u rivalitetu između velikih sila slušam o “zveckanju nuklearnim sabljama”. Nuklearno oružje je definitivno jedna od najveći opasnosti po svet, jer se njegove katastrofalne posledice dugo osećaju na ogromnoj teritoriji i daleko od samog mesta udara. Nuklearno oružje se deli na strateško i taktičko.

“Kada govorimo o razlikama između strategijskog i taktičkog nuklearnog oružja, govorimo o različitim stepenima destruktivnosti. Dok strategijsko nuklearno oružje, koje biva lansirano sa atomskih podmornica ili strategijskih bombardera ili je nošeno interkontinentalnim balističkim projektilima, izaziva nenadoknadive gubitke protivniku, taktičko nuklearno oružje je pogodnije jer se može koristiti na bojnom polju, u prisustvu vojnika i ostalog oruđa. Numerički izraženo, taktičkim oružjem se smatra ono snage od par, pa do nekoliko desetina kilotona (hiljada tona eksploziva TNT), dok se snaga strategijskog oružja meri megatonama (milionima tona eksploziva TNT)”, kaže Stojanović.

Danas imamo oružje mnogo jače od onog koje je sravnilo sa zemljom Hirošimu i Nagasaki krajem Drugog svetskog rata.

“Podsećanja radi, po zlu čuvena bomba bačena na Hirošimu 1945. godine je imala snagu od 15 kilotona, što je bilo dovoljno da se iste sekunde ubije 70.000 ljudi. Megatonske, fizione bombe su neuporedivo moćnije. Primera radi, najmoćnija bomba ikad detonirana, sovjetska Car bomba je imala snagu od oko 50 megatona (50 000 kilotona). Iako današnje naoružanje nije toliko snažno, strategijsko oružje u arsenalima velikih sila je itekako sposobno da uništi ogroman broj života. To je razlog za ozbiljnu zabrinutost, budući da donosioci odluka u savremenom svetu pokazuju nepodnošljivu lakoću u „pritiskanju dugmeta“ koje izaziva stradanje običnog sveta. Kako strategijsko, tako i taktičko nuklearno oružje je prisutno u arsenalima velikih sila, a prema dostupnim podacima, Rusija je u prednosti u odnosu na Zapad u sposobnosti da neprijateljske položaje gađa atomskom silom”, zaključuje stručnjak.

Aleksandar Stojanović je završio osnovne i master studije na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Po završetku studija, sa grupom kolega je osnovao Centar za istraživanje bezbednosti (CIB), ekspertsku organizaciju koja se bavi analitičkim tretiranjem različitih oblasti bezbednosne teorije i prakse. Publikovao je više desetina eseja posvećenih pitanjima globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Bonus video:

(Eepreso/ Nova/ Ivana Kešanski/ Prenela: T.M.)